| Redovna serija broj : | 175 |
| Naziv : | „Seme ludila“ |
| Naziv originala : | „Il seme della follia“ |
| Scenario : | Paola Barbato |
| Crtež : | Luigi Piccatto |
| Naslovna : | Angelo Stano |
| Objavljeno u Italiji : | april 2001. |
| Objavljeno u Srbiji : | neobjavljeno |
| Naslovne strane : |   |
iz koje ga čupa niko drugi do Amberin duh, motivišuci ga da pronađe naručioca nedela – šok rokera krvavog Mareja.
No, kako obično biva, ništa nije onako kako izgleda…
izraženo je i u ovoj priči: naracija i razvijanje priče su besprekorni, saradnja sa crtačem izvanredna.
Veoma upečatljiv početak: žestoka fizička i emocionalna trauma kojoj je Dilan izložen, prikazana je veoma sugestivno – bol i patnja su stvarni,
lišeni bilo kakve patetike, izazivajući saosećanje kod čitaoca.
Jedan od omiljenih lajtmotiva serijala je i ovde prisutan – kritika savremenog nacina življenja, ovoga puta uperena ka industriji zabave.
„Tekstovi puni nasilja, zaglušna glazba i vječna poruka – sve je dopušteno.“
Brzi, adrenalinski životni ritam umesto nevine i opuštajuće razbibrige nameće sve ekstremnije vidove šou biznisa. Sve suroviji rialiti programi,
brutalni kvizovi, video igre i nadmetanja svake vrste se postavljaju kao rešenje za najveći od svih problema – dosadu.
Modernom čoveku je odavno prestalo biti dovoljno da poseduje posao, brak i decu, krov nad glavom, hranu i piće po izboru,
tehnička pomagala, umetnost, sport, hobije…Različitost po svaku cenu postaje vrhunska ambicija i imperativ pojedinca. Pošto je Bog
proglasen mrtvim, njegovo radno mesto je zatvoreno. Moral ustupa mesto eskalaciji rušenja svih tabua, a „sve je dopušteno“ jedini zakon.
Tako u ovoj epizodi imamo, umesto kolekcije horor ili triler filmova – ‘smrt na video traci’, dijabolični „snuff“ žanr.
Rok balade zamenjuje frontmen koji viče: „The world is a slaughter house, and i’m the devil’s butcher, baby!“, a tinejdžerku koja lepi postere
pop idola – manipulativni psihopata kojem ljudski životi ne znače ništa.
U vezi eventualnih nedostataka – nije teško prihvatiti suštinu Dilanovog poremećaja, međutim isti traje i po otkrivanju istine. Doduše, to je odlično poslužilo kao šlagvort za sam finiš priče, koji je uprkos izostanku većih uzbuđenja na poslednjoj stranici, prilično efektan. Takođe, sinjori Paoli se često (opravdano) zamera guranje Gruča u stranu, ali bih izdvojio jednu malenu scenu: u svega par nenametljivih kadrova imamo situaciju u kojoj Dilan vidi topao čaj koji mu je pomoćnik ostavio. Prisnost i povezanost su sjajno predstavljeni, iako nije bilo interakcije.
Sve u svemu, dobra, snažna i angažovana priča. Paola Barbato se potvrđuje kao odličan autor, a tandem sa Pikatom će doneti još mnogo toga dobrog, pa i jedan od nastavaka ove priče.
